Добродошли

...који сам могла добити од Господа. За мене је било само заметак који ћу одстранити безболно, под наркозом. Није било безболно ни за мене, спавала сам и јаукала, јаукала, и кад сам се пробудила плућа су хтјела да ми се распрсну. Љекар је поново дошао и једном ињекцијом смирио бол. Након ињекције осјећала сам се тако лагодно и весело јер сам мислила, сада више нема проблема. Трајало је то стање до слиједећег пута и стално исти гријех, исти бол и опет на крају исти осјећај као да нема никаквих проблема. Свети Јован Златоусти рекао је: „Утробно чедоморство је горе од убиства јер спрјечава рођење“. Нисам им дозволила да се роде, да виде свјетлост овог свијета и просвете се светим Хришћанским крштењем, да одрасту, да се радују животу, науче да воле... Али радост је нестала и из мога живота. Већ послије првог чедоморства некако сам нагло у души остарила. Више се нисма играла са малом дјецом као некада, са оном дјетињом радошћу као прије тога, нисма више имала стрпљења са дјецом. Отада сам стално била болесна и код љекара, али љекари нису знали да ми помогну. нико од нас није помислио да је душа болесна. Савјест ме није мучила, али је изнутра разарала тијело и психу. Пролазиле су године песимизма, депресије и лутања или тражења. Трагала сам за нечим, за смислом живота. На погрешној страни сам се налазила: астрологија, хиромантија, разни пророци судбина, источњачке и азијске религије... Ништа нисам знала о Богу, о хришћанству. Након једне деценије Бог је погледао на мене, (мада је Он мене увијек гледао али од мога мрака ја Га нисам видјела) и схавтила сам да је наша предивна вјера оно што сам тражила. Повјеровала сам у Господа Исуса Христа и зауставило се оно опасно клизање у неурозу. Требало ми је ипак још пуно времена да научим оно што је требало да знам: да се покајем. Сада се кајем за све што сам им одузела: живот и гроб. Не знам шта су урадили са њиховим тјелашцима, да ли су их бацили на ђубре, у неко смрдљиво блато. Или су већ тада и код нас употријебили њихова тијела као биолошки материјал за производњу скупих крема за подмлађивање, или за производњу ружева за усне да бисмо ми немајке љепше изгледале. У неколико породица, за које знам да су учинили исти гријех као и ја, има пуно несреће, као и у моме животу. А и како би могло бити среће на крви невине дјечице. Мисли човјек узалуд да ће двоје дјеце имати бољу будућност ако убију њихову нерођену браћу и сестре. Зачујем у тишини као из даљине прелијепи, радосни дјечији смијех. Није ли то нерођени смијех моје убијене дјеце? Не могу себи ни представити какав ужас и бол су доживјеле моје бебице кад су спознале да их њихова мајка, која треба највише да воли, раскида на комаде, претварајући своју утробу у мучилиште. КАЈУЋА НЕМАЈКА

Nazad